Nekada duša ne plače zato što je slomljena.
Plače zato što se setila. 
Ne nužno nekog konkretnog događaja, ne nužno istorijske činjenice, već osećaja…
Mirisa šume.
Vatre pod zvezdama.
Pesme koja se prenosila sa kolena na koleno.
Pogleda prema nebu i osećaja da čovek pripada i Zemlji i Zvezdama.
Zato takva muzika ponekad zaobiđe um i ode pravo u srce.
violetabenamor 
Постави коментар